Амблем тајног писма света

Фамилија Лукић је дала не три - него читав низ рашљара (писаца - оснивача "Заветина"), тј.  Посебне породичне заветине

 
 

 

ПИСАЊЕ ЈЕ МОЈА ПРАВА И ПРВА НАГРАДА*

Иза ковчега Достојевског хтели су студенти да носе његове окове.Умро је у радничкој четврти, на четвртом спрату, куће – са много станова за издавање.Ове речи записује у свом дневнику Франц Кафка 15. марта 1914. године.
Где је и како умро Србољуб Митић, знамо. Или многи и то не знају?
Говоре о њему као уклетом песнику, а он је био самоук и песник - необичне судбине. Стасао је и израстао из мита и традиције краја у коме је рођен. Припадао је свом народу у најисконскијем смислу као уосталом и Вук Караџић. Није се
дао завести на странпутицу. Та већ се зна, XX век је врвио од песника мутаната у нашем језику који су опонашали и апсорбовали утицаје страних песника.
Он није објавио за живота, све што је написао. Његове најбоље књиге изађоше на светлост дана посмртно.
И данас вреди поновити: њему нису објављена ни изабрана, ни сабрана дела.
Мој старији брат Мирослав Лукић, као есејист и антологичар, високо је вредновао поезију Србољуба Митића. То потврђује песникова заступљеност у “Несебичном музеју”, антологији поезије 1938 - 2000, као и у “Антологији ФЕНИКС”.
Ја сам, пак, као уредника часописа и Едиције БРАНИЧЕВО, 1994. године, објавио песников спев “Стилити”, једну од изванредних књига српске поезије XX века. Његови рукописи посмртно објављени показују да је он писац најбољих спевова после Његоша. Песник који је своје дело заокружио сведочењем о трагизму људског постојања. У трагању за Богом песник га је заокружио налазећи смисао у Богу. Та религиозна поезија, или ако више волите - поезија, стреми небеском, Богу. Оно што је најбоље, по мом осећању, у опусу песника Србољуба Митића, у времену будућем ће расти и разрастати се.
Као што су песника Србољуба Митића, поезија а и читање песника, одржавали до последњег часа. Србољуб Митић је, верујем, слутио, као и Кафка, да је писање
слатка и дивна награда, али за шта?
Кафка је мислио једне ноћи да је писање награда за службу ђаволу...Можда има и друкчијег писања, ја познајем само ово; ноћу, кад не могу да спавам од страха...
 _______
* Беседа  Александра Лукићаизговорена приликом примања књижевне награде “Србољуб Митић” у М. Црнићу (2002)

Веровали или не

Franjo Filipović Fila (51), bagerista i rudar iz Ljubije kod Prijedora, sa tri kokošja jajeta pronašao je vodu za oko 500 bunara po celoj BiH i postao ozbiljna konkurencija rašljarima, jer svoje usluge nikada ne naplaćuje.

FRANJO-FILIPOVIC-FILA-1

IZ JAJETA JE SVE POSTALO Franjo Filipović Fila
Fila kaže da mu je neobičan dar za pronalaženje vode pre 25 godina preneo starac, koji u je njemu video ogromnu energiju.
- Rekao je: Ovo mogu dati samo tebi. Tražio je da svoju uslugu nikada ne naplaćujem i da pomažem ljudima. To je bio božji znak, a ja ću svoje znanje o traženju vode preneti na onoga kod koga vidim istu energiju. O starcu više ne smem ništa da kažem - kaže Filipović.  - извор : Vodu pronalazi kokošjim jajima  >

ЗАШТО НЕ ЗАБОРАВЉАМО МРТВЕ?
 
 
Где су сада оне девојке са житних поља, пропланака,
са салаша, чије је лепе листове миловао овас,
папрат, да би их затим повели са собом,
обешчастили их и у повлачењу побили?
Где су их закопали? На вучјим гробљима?
Шта кажу старци који су асистирали укопу
фамилијама које трагају за костима својих
у мрачним засеоцима, по урвинама и шумама леске?
 
Где су сад те девојке које је завођење
заслепило као полет валцера,
што су се брзо приближиле усијању,
а још брже јамама без дна?
 
Зашто не заборављамо своје мртве?
Зато што је то уживање у злочину,
мајушно у поређењу са илузијама
које су надвладале, тако се чинило,
и превелико у појачавању кривице!
         Песма из једне од првих неколико збирки Александра Лукића, из Оснивача подземне престонице.

ВЕЛИКА ИСПРАЋУША (одломак из романа)

Чи­та­лац је име­ла, мо­же да си­са ко­ли­ко му се прох­те! Јер књи­ге се не пи­шу да за­ра­зе на­род, ни­кад, већ да чи­та­о­ца свик­ну да осе­ти жи­вот по­бе­ђе­них.За­што смо ро­ђе­ни? Да ле­же­мо као ко­ко­шке с ве­че­ри на др­во, где ко­ја стиг­не? Да бу­де­мо са­мо веч­на пу­бли­ка? Слу­шај­те, жи­ве ду­ше, кри­ко­ве гра­до­ва и кри­ко­ве гро­бо­ва! Кри­ко­ве љу­ба­ви, што ве­ко­ви­ма је­сте опру­же­на и за­не­ма­ре­на. Осна­жи­те је, на­че­ка­ла се!

Ми ни­смо ро­ђе­ни да јед­ни дру­ги­ма од­се­ца­мо ру­ке и но­се­ве, ни да тра­жи­мо уте­ху у цр­кви, где се по­ка­зу­ју сла­би­ћи!…

Док му се ру­ка не умо­ри и док зе­ва­ње не за­пре­ти да му раз­ва­ли ви­ли­це, за­пи­си­вао је ре­че­ни­це. Пре пр­вих пе­тло­ва, уснио је на мах Ан­ђе­ла са су­за­ма. Чи­ни­ло се да Ан­ђео су­ши жи­во­тињ­ско ме­со на сун­цу, или пак да ски­да кр­љушт са ри­бе на ка­ме­ном на­си­пу, по­на­вљао му је што је већ био ре­као:

– Тре­ба да на­ста­виш да пи­шеш!

– Ко­ме?

– Ста­нов­ни­ци­ма по­лу­о­стр­ва, Ма­е­стро; Дра­ме, ове Дра­ме на­ду­ти­је од бо­ле­сне бе­ши­ке, ма ко­је Дра­ме? По­вест мо­ра би­ти ис­при­ча­на!Ако осра­мо­тим име Дра­ме, име ју­на­ка, по­ро­ди­це – вре­де­ће тру­да.Ба­ра­бе су то већ учи­ни­ле не пи­та­ју­ћи за це­ну!

– По­гле­дај­те!

Обра­ти се Чу­вар гро­бља из­ла­зе­ћи из ка­пе­ле у ноћ гро­бо­ви­ма у та­ми.

– Од те сра­мо­те и мољ­ци су ја­чи!

За­гле­дај­те им се у ли­ца! Жи­ве у лу­ди­лу!

У мо­ру ази­јат­ском и европ­ском. Не ве­ру­ју на реч – ни Му­ха­ме­ду ни Хри­сту.  - извор: видети више:http://bezdanaumetnost.blogspot.com/2011/10/blog-post.html .

- Књига се може поручити по веома повољној цени у  КЊИЖАРИ ПИСАЦА:
http://krmikovac.wordpress.com/%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%BE-%D1%83-%D0%BC%D0%B0%D0%BB%D0%BE%D1%98-%D0%BA%D1%9A%D0%B8%D0%B6%D0%B0%D1%80%D0%B8-%D1%81%D0%B0%D0%B7%D0%B2%D0%B5%D0%B6%D1%92%D0%B0-%D0%B7/%D0%B2%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D0%B0-%D0%B8%D1%81%D0%BF%D1%80%D0%B0%D1%9B%D1%83%D1%88a-%D0%B0%D0%BB%D0%B5%D0%BA%D1%81%D0%B0%D0%BD%D0%B4%D0%B0%D1%80-%D0%BB%D1%83%D0%BA%D0%B8%D1%9B/

 

КЊИЖЕВНА НАГРАДА „ГОСПОЂИН ВИР“ 2010.(образложење)

Једна књижевна награда мери колико чланови који је додељују виде и тиме су мерени. Дух може да лети од глупости до глупости као птица од гране до гране, како би рекао Валери, али једна књижевна награда увек има циљ, који се шири попут концентричних кругова, из једног средишта у бескрај, у нове подстицаје.Брод званичне књижевности, у нас, такозване биро­крат­ске, налик је на брод пун весељака Хијеронимуса Бо­ша. На том броду има безброј подстицаја за актере, офи­ци­јелне илити бирократске књижевности – мноштво књи­жевних награда, наметачких, уз таламбасе најти­ражни­јих дневника земље Србије, које се, гле чуда, за­бо­раве другог дана након доделе. Тим наградама, тј. оним најизвиканијим, које су одавно доведене у питање, производе се „великани“ који се признају само овде. Производи их круг критичара без мане и страха, по неком секташком диктату, како и приличи том броду веселника који се бори са стихијом већ више од једног века.Насупрот том броду званичне књижевности постоји и чун незваничне књижевности, мањинске, бездане, коју овде заступа једна једина књижевна награда „Госпођин вир“, која се додељује ауторима који умеју да оживе на­ше дубине, да сиђу у „мистичне вирове и да по цену на­по­ра целог бића дају дело које има и сву драж новине, па и оно смешно трзање збиља живих нерава, збиља сапетих спрегова“.

Минуле године, 2010, по свему судећи, наши песници, романописци, књижевни мислиоци, већина – укрцала се на већ споменути брод веселника. Шта то значи заиста? Кад песници, писци, романописци, есејисти, могу да пишу све, зашто да пишу којешта? Награда „Госпођин вир“ заснована је, заиста, зато да би се оно што је у српској поезији, прози и есејистици било лепо и примамљиво, заменило и истиснуло нечим лепшим и тако даље све лепшим од лепшег до у вечност!

Таквих наслова, на жалост, у протеклој години није било, те ова награда не може бити додељена за 2010. годину!

Присуствујемо већ подуже својеврсном митарењу чудовишта. Немилосрдном походу бирократских намета­ча крпених лутака и књижевно-уметничких сурогата. Уметници за које је писање прва и права награда, не­ко­ли­цина, на оном чуну, који свакога тренутка може да уси­са некаква матица и вир без дна, толико су потиснути на маргину и у слепе кругове нашег јавног и друштвеног живота, да то постаје невероватно, сулудо, неразумно и опасно. Овде се не чује глас уметности будућности, од бу­ке, рике и стихије, наметачког халакања тзв. „великих жирија критике“ које је изабрао онај коме име не вреди спомињати. Из тог општег глувила и аутизма савремене званичне књижевности, нисмо видели минуле године ниједно дело, које би се макар криком огласило.

AMERIČKI radiestezisti iz sastava američkih oružanih snaga angažovanih u Iraku
pomogli su u spasavanju vojnika DŽesike Linč i dva izgubljena pilota aviona F-14 “tomket”. Pentagonovi “rašljari” odredili su lokacije američkih “izgubljenih” vojnika i na taj način omogućili specijalcima da ih oslobode iz iračkog zarobljeništva.
- Radiestezisti su stvarnost u oružanim snagama SAD. Oni se nalaze u jedinicama koje su namenjene za otkrivanje mina, neeksplodiranih granata i bombi, pronalaženje nestalih vojnika i otkrivanje izvora vode u otežanim ratnim uslovima - kaže za “Večernje novosti” Slobodan Radosavljević, po rangu sedmi radiestezista u Evropi, penzionisani pripadnik VJ.
    Videti više: "Rašljari" traže nestale: http://www.novosti.rs/vesti/planeta.299.html:146240-%D0%A0%D0%B0%D1%88%D1%99%D0%B0%D1%80%D0%B8-%D1%82%D1%80%D0%B0%D0%B6%D0%B5-%D0%BD%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B0%D0%BB%D0%B5



 

РОМАН О МЕСЕЧИНИ  или трагом једног Лукићевог романа изван његових циклуса романа

У овом роману нема монотоније! Овај роман није само - роман - трагедија. Ова књига не шминка мртваца; њен аутор је ненашминкан. То је вероватно један од најбољих, најлепших српских романа ХХ века о теми завичаја и туђине, емиграције. Лукић је у овом роману , као песник Китс, гледао на сваку реч у овој књизи очима љубавника. Цео свемир представља грађу, огромну и неисцрпну, књижевну грађу; уметност романа црпе са многобројних и разних извора, понекад из саме себе.Лукић је, у роману Туга голема, књижевну грађу нашао, на једној страни, у својим претходно објављеним романима (УЈКИН ДОМ, ЛИТУРГИЈА, МЕСЕЧЕВА СВАДБА) , на другој у исповести своје књижевне хероине Рајне Лоћике, на трећој, у деветом кругу пакла епохе Хокус - покуса, апокалиптичне 1999. године. Сећате ли се, ево, само годину дана доцније, иједне друге књиге о томе, осим Лукићеве МЕСЕЧЕВЕ СВАДБЕ?Поезија тога изванредног романа, подлегла је свим европским и светским утицајима, али је сачувала у себи посебност ванљудског света; исто то важи и за Тугу голему. Јер Лукић је од оних писаца који ништа не багателише....

Видети више:http://principova.wordpress.com/%D0%B4-%D0%B1%D0%B0%D0%B3%D0%B5%D1%80-%D0%B1%D0%B5%D0%BB%D0%B0%D1%82%D1%83%D0%BA%D0%B0%D0%B4%D1%80%D1%83%D0%B7/%D1%82%D1%83%D0%B3%D0%B0-%D0%B3%D0%BE%D0%BB%D0%B5%D0%BC%D0%B0-%D0%B8%D0%BB%D0%B8-%D0%BE-%D0%B4%D1%83%D1%85%D1%83-%D1%81%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%B5-%D0%BA%D1%9A%D0%B8%D0%B6%D0%B5%D0%B2%D0%BD/